MILA MIHAJLOVIĆ: Trenutno, titula jednog od najmlađih autora na Balkanu pripada meni!

Mila Mihajlović, autorica

1) Draga Mila, ti jedna od najmlađih autorica na Balkanu, a i šire, zar ne? Možeš li opisati kakva je to strast u procesu pisanja, od inspiracije do napisane riječi na papiru, kakva magija se tu događa?

Moja draga Belma, hvala ti sto postojiš. Naime, po nekim istraživanjima koje sam imala prilike da sprovedem iz sušte radoznalosti, tako mu dođe. Trenutno, titula jednog od najmlađih autora na Balkanu mi pripada, i zbog toga sam najviše zahvalna Bogu, koji mi je pružio priliku da moja emocija ne ostane poznata samo meni, no i drugima. Na svu žalost, nijedna ljudska reč nema dovoljnu snagu i funkciju da zapravo opiše šta se sve dešava tokom pisanja jednom piscu koji je uzeo hemijsku u ruke i odlučio da svoje misli prenese na hartiju ispred njega. Ja sama smatram da je umetnost dar od Boga koji nam je svima dat kako bismo uočili lepotu i dokučili definiciju lepote, ali nemamo svi dar da tu umetnost i razumemo, jer nismo svi stvoreni za sve, no to na stranu. Ja pišem kada mi neizgovorene reči postanu knedla u grlu, kada se odlučim da zauvek ćutim o nečemu verbalno, i kada se osećam inspirisano nečijim postojanjem, a sve od navedenog je često, makar u mom slučaju. Proces samog stvaranja nije ovozemaljski, već gotovo božanski čin jednog ljudskog bića, u kome on detaljno opisuje ono što njega tišti i mori. Od početnog razmišljanja, pogleda na stranu kako biste pronašli izgubljenu reč, dubokih uzdaha, preko preteranog uzburkavanja jednog bića, uzbuđenja i same pesničke ekstaze, dolazi se do onoga o čemu neko ljudsko biće koje pripada ovom vremenu sanja da pročita, a to je delo koje ste vi stvorili. Sama magija se krije u tome da vi to svoje delo, u kome se krije svaka nit vaše duše ostavljate čovečanstvu na milost, i vremenu na nemilost. Ostavljate ga da bude deo ove večnosti dok god ona traje i ostavljate ga da čami u miru i nemiru, kako bi jednog dana bio predmet razmišljanja, konstruktivnih rasprava, konverzacija između dva bića, i tako dalje. Magija je takođe i u ljubavi koju mi krijemo od ovdašnjeg sveta, a ponovo je pružamo budućim generacijama kao nešto transparentno. Eto, to je magija koju sa sobom nosi pisanje.

2) Koliko je bitno imati podršku porodice, prijatelja i okoline? Da li si je ti imala? Kako je tvoja okolina reagovala na tvoje uspjehe koje si postigla vrlo mlada.

Čovek je stvoren da bi živeo u jedinstvu i ljubavi sa drugim ljudima koji ga okružuju. Od samog početka našeg života, mi smo okruženi ljudima koji nam pružaju ljubav, a to su članovi naše porodice i ljudi koji su nas iz ljubavi stvorili-naši roditelji. Svakako, ja sam podršku svojih roditelja uvek imala, i uvek je imam. Bez njih, i bez mog dede koji je takođe veliki pokretač mojih akcija, ja bih bila niko, tako da sam im izuzetno zahvalna što su od mene ipak napravili nešto, što su izvajali čoveka.  Ako su ljudi za koje nam je suđeno da nam pružaju ljubav i podršku, oni koji to ne rade, onda situacija postaje ekstremno teška za svaki budući poduhvat koji započnete.

Zašto? Zato što se čovek uvek teško pomiri sa činjenicama i okolnostima koje mu se ne dopaju. A i zato što je podrška jedan od krucijalnih faktora za uspeh jedne individue i za njeno karijerno i poslovno usavršavanje.

3) Da li si ponosna na sebe i da li slaviš svoje uspjehe, ili imaš neki dugoročni cilj u svojoj profesiji kao ultimativni uspjeh prema kojem ideš?

Ne znam na šta se tačno misli kad se kaže ‘’ponosna’’. Zaista sam jako srećna što sam uporna i što se posvećujem maksimalno svojim snovima i ciljevima, ali ne vidim razlog da budem ponosna-i zbog toga najčešće ispaštam. Mislim da je to stvar odgoja-moji roditelji su mi uvek govorili da budem skromna, a da moju vrednost treba da uvide ljudi oko mene, postepeno, kao i da ne trebam ja da govorim o sebi, nego da moja dela govore za mene. Postala sam skromna i postala sam čovek koji ne govori o sebi, a to mi je nesto najdraže, jer nisam izneverila svoje roditelje i svoje principe. Imam doista puno ciljeva i trudim se da svakodnevno radim na njihovom ostvarivanju. Vreme mi je izuzetno dragoceno i trudim se da ga maksimalno iskoristim u ovom smislu-često se osećam teško zbog tih silnih, velikih ciljeva, ali makar znam da ću jednog dana osetiti olakšanje. :) Samo pratiš svoje snove, i koliko god bilo teško, makar i plakao i morao da se boriš, izdrži. Izaberi ispunjen život. :)

4) Možeš li podijeliti s nama svoje savjete za mlade pisce koji su još uvijek nesigurni da li da objave svoje radove u javnosti?

Da rašire svoja krila i da se ne boje osuda okoline! Neizostavan deo stvaralaštva je to da neko na naša dela posmatra kritički , ali je stvar u nama da li ćemo da se obaziremo na to, i da li ćemo svoje želje da pustimo u vodu zbog razmišljanja ljudi oko nas. Moja poruka Vam je da stvarate što više možete, jer Vi ne stvarate za sebe, nego za čovečanstvo, i što je najvažnije-za večnost! :) Ne plašite se grešaka, one će Vas naučiti šta je pravilno. I takođe, pišite iz ljubavi, a ne iz obaveze, i sve će biti u redu :)

5) Da li bi podijelila jedan svoj tekst sa Bellspiration čitaocima?

"Deo mene"

I dalje si deo mene,

Mog srca

I mog bića

Potpuno čitav

I čist

Zbog kog bežim u tuđe zagrljaje

I zbog kog se smisleno skrivam

I koga verovatno

Nikada neću ostaviti iza sebe

Da bdi u mislima tuđim

Makar mi put života doneo ljubavi nove.

Muka me je naterala davno

Da prihvatim

Morbidnu realnost

A istinu surovu

Koja govori

Da nisi meni suđen

Niti da će te alarm mog sata buditi

Hladnih zimskih praskozorja

Niti da će tvoji dlanovi ugrejati moje

Jedne kišovite jeseni u Beogradu.

Možda me najviše boli

Ona avenija neostvarenih snova

Koju sam pomno gradila

U svojoj podsvesti

Sa tobom u njoj

I ako nisam bila svesna

Da će se ona ove noći

Porušiti do veka.

Nisam ni slutila

Da će ta ista avenija

Biti porušena u mom mnjenju

Baš ove sekunde

Čiju si čar odneo sa sobom

U daleka mesta

Za nekoga, ali ne i za mene.

Osetih

Da mi je nož patnje zasekao srce

A krv beše otrovana

Kada sam dosetila

Da neće biti mesta za stari gramofon

Na koji bih stavljala ploče Crvene Jabuke

Dok nam spremam ručak

U našem stanu

Jer sam doznala

Da on neće ni postojati.

Sumnjam

Da ćeš i bez prašnjavog gramofona ikada razumeti

Moje popucale kapilare od plakanja

I serije vrištanja

Posle naših susreta...

Sumnjam,

Jer nisi znao koliko ti je dodir bio hladan,

Ravnodušan

I nepristrasan...

A mene je to ubilo.