NIKOLA ĐORĐEVIĆ: Iz zaljubljenosti sam počeo da pišem

1. Zdravo Nikola, iako te mnogi već znaju, molim te, predstavi se ukratko čitaocima Bellspiration bloga? Ko je zaista Nikola, iza svih tih tekstova punih emocija i romantike?

Ja sam Nikola Đorđević. Imam 23 godine i iz Beograda sam. U Beogradu pišem, crtam, fotografišem, radim, živim i smejem se. Tamo sam se oduvek pripadao i što sam duže u ovom gradu siguran sam da je i bilo potrebno da se ovde dogodim. Iza ovih tekstova i romantike, da kažemo, da se ne krije niko. Niko se ne krije, nego neko se odaje i pokazuje onakav kakav jeste. Uvek volim da znam gde sam sa drugim ljudima i na čemu sam, tako i pre svega, volim i sa sobom. Naravno, to je meni čak i skroz normalno i nekako je, ako smem da iskoristim tu reč a da ne zvuči hvalisavo, nekako je hrabro. Toliko je danas ljudi koji se krije, razumem ih, zato sam ja tu, da nekako malo ublažim i čak pokušam da napišem ono što oni u sebi govore sebi ili drugima. Tako da, ne krijem se, tu sam, mašem, grlim ljude i čekam autobuse na stanicama u nadi da dobre stvari uvek dolaze.

2. Tvoji tekstovi djeluju kao da je njihov autor jako zaljubljen i da baš umije da voli. Šta kažeš na to? Da li sam u pravu? 
Da li je pokazati nekome da ga voliš vještina koja se nauči ili nam je to prirodno (samo nas ego spriječi ponekad)?

Drago mi je da to čujem i drago mi je da ti osećaš tu emociju i sve to što se provlači kroz tekstove. Mislim da mi je to uvek bila i lepa strana ovoga - da ja napišem nešto i da čitalac oseti sve što sam i ja osećao dok sam pisao. Mislim da je to ono što ja nekako nosim u sebi. Što se zaljublejnosti tiče, sigurno. Mislim da i u poslednje vreme pišem tekstove koji su najviše ljubavni i recimo, ako ih čita neko ko razume reči i ko se ne boji da se otvori i pusti osećanja, mislim da će mu moj tekst prijati. Kao što rekoh, ti tekstovi sam potpuno ja tako da meni može biti samo drago kada vidim da se neko prepoznaje u ljubavi, zaljubljenosti i svemu onom što negujem i što živi u meni.

Što se tiče pokazivanja ljubavi, osećanja, ili bilo koje nežnosti, ja mislim da nije veština, samo treba prelomiti i shvatiti i da odbijanje nije smak sveta. Da jeste, svet bi se završavao na svakih deset minuta. Mislim da je pokazati nekome svoja osećanja, reći mu čak i lepu reč, nešto što bi trebalo da nam svima bude normalno. Kao što postoji sloboda govora, treba postojati sloboda osećanja, ali da ne budemo mi ti koji sebi zabranjujemo sopstvena osećanja. Zabraniti svoja osećanja ili ih čak i ne reći, to je možda kao ubistvo za umetnika a zamislite tek za ljubav?

Dakle, mislim da samo treba prelomiti, da li želiš provoditi vreme sa tom osobom, da li želiš da se držite za ruke, idete u šetnju, da se čekate posle škole ili posla, svejedno je. Samo uzmeš i kažeš, onda dolazi ono najlepše.

3. Kada se pojavila strast prema pisanju? Kako je počelo sve to?

Ovo je pitanje koje me stalno pitaju i na koje mi uvek bude malo neprijatno i malo smešno. Hajde da kažemo da sam počeo da pišem sa 15 godina. Do tada, za pismene, kontrolne, bilo kakvo pisanje, pisali su meni pa sam ja tu nešto pokušao da prekopiram. Baš me nije zanimalo pisanje. Ni u ludilu ja nisam seo i uzeo papir i olovku i napisao nešto. Ja sam bio matematičar, kao ja znam matematiku ne treba mi pisanje tekstova. Kad ono...

Mislim da sam iz zaljubljenosti počeo da pišem. Slušao sam mnogo rep muzike u to vreme i mnogo sam se slušanju tekstova i tako sam počeo da pišem. Naravno, to tada pisanje i ovo danas, to su dva sveta. Mada volim da kažem i da način na koji sam pisao pre godinu dana je skroz drugačiji od onog koji sada gajim. Menjam se i ja menja se i moje pisanje, mislim da bi bilo loše kada se to ne bi dešavalo.

Ozbiljnije sam počeo da se bavim u trećoj godini gimnazije kada sam i osvojio jedan konkurs u Bačkoj Palanci. Za to ću uvek biti zahvalan profesorki ugimnaziji Milijani što je od svih toliko verovala u mene. Mislim da je jako bitno da ako želite da pišete, da pokazujete svoje radove ljudima koji znaju o tome više nego vi, jer dovoljno je da se njima dopada ili da vam sugerišu nešto, već mali pomak u putu pisanja uvek može biti veliki uspeh a možda i stvaranje nečeg još lepšeg.

4. Gdje pronalaziš inspiraciju za svoje tekstove i fotografije?

Obično u sebi, u svojim osećanjima. Dešava se da napišem nešto i da mi posle bude bolje, da budem i lakši i spokojniji. Pre sam pisao stalno, čak i izmišljao, ali to je bilo na početku baš. Sada, mogu da vidim nešto lepo, mogu u prolazu da čujem da je neko rekao rečenicu koja mi je lepa, mogu kroz autobus videti decu koja se igraju ili baku koja kupuje pomorandže i napisati tekst, ljubavno pismu ili pesmu i možda čak napisati zašto je ta žena čitav život išla na pijacu samo da bi unucima donela pomorandže. Mislim da mi koji pišemo moramo imati dve stvari, oko i osećanje. Oko da vidimo stvari drugačije a dovoljno onako kako jeste i osećanje da ono što vidimo onako drugačije i malo onako kako jeste, osetimo drugačije. Volim da kažem da svoju umetnost volim naći i u lepim stvarima i u lošim stvarima u životu.

Što se tiče fotografija, to je samo trenutak koji mi se dogodi. Ja vidim, uzmem aparat, fotografišem i to je to. Odmah tada napišem tekst za ono što sam "video" i tako nastaju moja dela nekad. Drago mi je što ono što napišem, odmah objavim, bez nekih prerađivanja, samo sredim tačke i zareze, o tome baš ne vodim računa kada brzo pišem. Niko nije savršen.

5. Šta bi poručio mladima na Balkanu, ali i svim ostalima koji čitaju ovaj blog? Neka motivaciona poruka za sve nas?

Poručio bih im da znaju da je sve ovo plan, da svako od njih ima svoju ulogu ovde gde je. Da veruju u sebe i da uvek traže pomoć. Tražiti pomoć je najnormalnija stvar a verovati u sebe najobaveznija. Ako su se nekad osetili izgubljeno u svom društvu, neka znaju i veruju da nisu jedini, da je sve to samo onako kako mora sada, da dobre stvari uvek dolaze. Predložio bih im i da ako im nekada treba neki savet, pitaju majku. Majke sve znaju.

Voleo bih i da im kažem nešto što možda neće sad razumeti, ali je nešto što uvek treba reći nekome jer kada ljudi to čuju, to im ostane u glavi, ja volim da kažem da ostane u srcu. Meni je to pomoglo ove i prošle godine. Voleo bih da znaju da je važno da čuvaju svoje srce. Da ih bol, tuga pa čak i mržnja ne preobraze, da nauče da kontrolišu svoja osećanja i da čuvaju svoje srce i dušu. Sve nam bolje i nežnije dolazi kada se čuvamo i kada vatrom ne odgovaramo na vatru. Uvek sam tu ako sam im potreban.

6.  Hvala ti od srca na ovom intervjuu za Bellspiration! Želim ti mnogo sreće u životu.

Hvala tebi, bilo mi je zadovoljstvo. Čuvaj se i nadam se da pričamo uskoro ponovo!

7. Pratite Nikolu:

Instagram: amazingjohnnysworld