BELLSPIRATION CLUB - STEFAN STOJANOVIĆ: Imao sam oko 11 godina kad sam prvi put uzeo kameru u ruke i doživeo ekstazu (Part 2/4)

 

1) Filmovi! U prethodnom intervjuu si nam rekao da si scenarista, reditelj… kada si ušao u taj svijet filma? Kako je počelo sve to i kada si shvatio da je kamera tvoja ljubav?

U svet pokretnih slika, ušao sam vrlo rano i savim slučajno. Mada znaš šta kažu za slučajnosti? Univerzum je retko toliko lenj. Imao sam oko 11 godina kad sam prvi put uzeo kameru u ruke i doživeo ekstazu koja me je upoznala sa jednim potpuno novim i čarobnim univerzumom, a koji nisam do tad ni znao da postoji. Bila je to moć zarobiti svetlost na parčetu filma, zamrznuti trenutak i doživeti ga ponovo, novim očima. Nakon sto sam otkrio da je te trenutke moguće i sasvim stilizovati, prilagoditi. To je značilo da price i ideje koje su samo postojale do tad u mojoj glavi, skrivene od sveta, se sad mogu materijalizovati u nešto opipljivo, oživeti od reči u scenariju preko pokreta i zvuka i slike na velikom platnu. I baš kad bih osetio taj proces, kako ideje postaju stvarnost, kako snovi postaju java, desila se magija koja bi svaki put uzela vazduh iz prostorije. Učinila da srce zatreperi malo jače, a oči da se smeju sjajem zvezda. Zaista sam se igrao stvarajući te male svetove, likove, situacije. Bila je to jedna lepršava igra, savršena u svojoj jednostavnosti, iskrena u svojoj nameri. Igra je ostala i nakon svih tih godina, jer da bi stvarali moramo se igrati, a da bi sanjali moramo biti deca, barem iznutra, onim nežnim delovima svoga uma. Ubrzo je igra postala hobi, hobi postalo nešto što mi je zarobilo srce i više nisam imao izbora nego da stvaram, snimam, maštam. U na početku srednje škole usledila je i prva projekcija jednog od mojih filmova u pravom pravcatom bioskopu. Znaš ono… veliko sjajno platno, projektor, crvena tapacirana sedišta, miris kokica i snova. Ceo paket. Bio je to dokumentarni film o mirnovnom kampu na kom sam učestvovao ranije te godine. Prilika za ispričati jednu važnu priču. To je bio poseban trenutak, jer sam tad shvatio šta znači podeliti jedan svet, jednu ideju sa ljudima. Prikazati nešto na sta će publika reagovati, o čemu će diskutovati. To je momenat kad film puštamo u svet, i on više nije samo misao u nečijoj glavi, ili slike na nečijem ekranu, on postaje deo tog velikog sveta. 

2) Možeš li nam navesti neke projekte koje si radio, a koje bi izdvojio ovdje za nas – na koje si najviše ponosan?

Tu je svakako jedan od prvih mojih radova, zvanično i prvi igrani film koji sam snimio “Violina”. 45-o minutni film o izgubljenoj violini Antonija Stradivarija. Bio je to jedan od prvih velikih izazova raditi u velikom timu ljudi, sa glumcima I statistima, u istorijskim zdanjima. Taj film predstavlja prekretnicu u prebacivanju fokusa sa filma kao hobija u nesto mnogo vece i ozbiljnije nego ikada do tad. Nakon toga usledeli su mnogi kratkometrazni igrani filmovi, dokumentarci koji ce biti uspesni I na festivalima u zemlji i inostranstvu. Voices of Refugees je svakako jedan od vecih projekata koji sam rezirao u saradnji sa Evropskim omladniskim forumom iz Brisela. Film smo snimali u 3 zemlje, premijeru imali u srcu evropske demokratije, u Evropskom parlamentu u Strasbourgu. Film je nakon toga prikazan u 20 zemalja sirom sveta. Izuzetno sam ponosan na projekte koje sam ostvario radivsi sa kolegama iz Nemacke i Sjedinjenih Americkih drzava u nizu kratkih igranih filmova, snimanih u prethodne 3 godine. Svakako najviše filmova sam snimao u mom rodnom gradu Somboru sa ljudima koje volim. Projekat koji bih izdvojio jeste film “Paradoks” koji je sniman i prikazan tokom leta prošle godine. To je psiho-triler na kom je radio mali, ali izuzetno vredan i predan tim ljudi. Bez budzeta i idealnih uslova, jos jednom me je motivisala ljubav i strast prema filmu, zelja da ispricam i podelim jednu posebnu pricu, i neizmerna potreba za kreativnom ekspresijom, za novim učenjem, otkrivanjem sebe i pomeranjem granica.  

3) Ja sam veliki fan tvog rada, i vjerujem da će tvoji filmovi osvojiti Oscare i mnoge druge nagrade. A koji su tvoji snovi u vezi tvog profesionalnog života? Imaš li konkretne planove i koliko daleko sanjaš?

Trenutno sam u Americi, kao Fulbright stipendista dobio sam jednistvenu priliku da studiram na master programu iz filma na Ohio Univerzitetu. Trenutni konkretni planovi jesu završiti studije i upoznati ljude iz industrije i sveta filma. Veoma se radujem se buducim projektima i saradnjama. Trenutno radim na nekoliko scenarija za kratkometrazne I dugometrazne filmove i fokusiram se da te projekte realizujem u skorijoj buducnosti na najvisem mogucem nivou. Shodno tome nadam se i učešću na ozbiljnijim festivalima. Sanjam daleko i veliko i to je oduvek bilo tako, ali sam od skora naučio da je iako trebamo biti ambiciozni, sanjati velike snove, nikako ne smemo zaboraviti na lepotu tog dugotrajnog putovanja, učenja i pomeranja granica. Sva lepota života i profesionalnog i privatnog se nalazi u trenucima i detaljima i zaista u svim tim malim stvarima. Da li će kruna mog rada biti jednog dana Oskar ili nesto drugo, manje je važno u ovom trenutku. Ono što znam jeste da želim da se bavim onim što volim, nastavim da rastem, učim I uživam u tome. I usput ako budem imao malo sreće,  neko će nešto i osetiti od moje umetnosti, nešto novo pomisliti, uraditi ili dobiti neki novi uvid. I to će biti najveća čast i nagrada. Jer kad radimo nešto autentično iz ljubavi, zaista je nebo granica.